“Моја супруга и ја смо тада живели у Њујорку, радио сам као новинар, писао колумне и имао приступ такозваном високом друштву. Видео сам колико мало шансе имају савремени хришћани да неко озбиљно схвати њихову веру. У медијским и аристократским круговима Њујорка сви су третирали хришћанство као нешто одавно застарело”, присећа се наш саговорник.
Посвећени католик, након што је почео да осветљава тему сексуалних скандала у католичкој цркви, преживео је најдубљу кризу вере и… прешао у православље. Међутим, главни разлог радикалних промена у свом животу он не види у поступцима других људи, већ у себи самом. О том разлогу и разговарамо са Родом Дрејером.
“Одлучио сам да не будем онакав православац какав сам био католик”
Роде, како се десило да сте постали православац?
Ох, то је дуга прича. Одрастао сам у протестантској породици, али са 25 година озбиљно сам прешао у католичанство. Зашто? Зато што сам био уверен у важност црквених Светих тајни (које се код протестаната своде само на Крштење. – Ред.). И схватио сам да, чисто историјски, протестантизам не може бити најаутентичнији израз хришћанства. О православцима сам тада мислио да су нека врста католика.
У католичкој цркви сам се заиста осећао као хришћанин. Чинило ми се да сам део најбоље, најмудрије цркве! Али, како сам био конзервативац до сржи, схватио сам који епископи и свештеници су “исправни”, а који нису.
А онда — то је било 2001. године – морао сам да пишем о скандалу који се подигао око католичких свештеника који су откривени у педофилији, и то је била права ноћна мора. Скандал је достигао националне размере, нисам могао да верујем својим очима — како дубоко је зло пустило корење! Али мене нису збуњивали само кривци скандала, већ и свештеници и епископи који су сви знали, и ћутали. Све је била лаж, лаж, лаж!
Папа Јован Павле II је 2000. године отишао у ходочасничку посету Светој Земљи, а мене, у то време колумнисту Њујорк Пост-а, послали су да пишем о овом путовању. Био сам одушевљен. И ево, већ у Јерусалиму, у унутрашњем дворишту Латинског патријархата (Латински патријархат је резиденција латинског патријарха у Јерусалиму. Такву титулу носи католички архиепископ Свете Земље. – Ред.) сам видео једног од најпознатијих америчких конзервативних кардинала. Пришао сам му, представио се и целивао његов прстен — чак сам и клекнуо, желећи да му покажем како сам исти као и он, добар католик, а не неки либерал који ни за шта на свету неће пољубити кардиналов прстен.
Био је то Бернард Ло, надбискуп Бостона. Две године касније, цео свет је сазнао да је баш он покривао много свештеника-педофила… и тада сам се са великим стидом сетио те епизоде у Јерусалиму. Не, не зато што сам целивао кардиналову руку – за католика је то само знак поштовања према чину. Срамота ме је било због поноса који ме је тада обузимао.
Па ипак, како је дошло до вашег преласка у православље?
Једном је моја жена дошла сва у сузама и рекла: “Први пут у животу осећам да губим Исуса.” Добро сам је разумео. И осећао сам се кривим. У том осећању безнађа одлучили смо да одемо у православни храм. Ми уопште нисмо мислили да примимо православље, само смо знали да католици признају православне Свете тајне, и желели смо да се поклонимо Телу и Крви Христовој који су у Светим Даровима, чак иако сами нисмо могли да се причестимо.
Али, када смо дошли на православну литургију о чијој лепоти смо раније само чули, били смо запањени пријатељским односом људи у овом храму! Парохијани већине католичких цркава су се, по мом искуству, држали прилично хладно и резервисано, као да су се налазили у фабрици за производњу Светих тајни. А овде је све било другачије, осећали смо се као код куће! Почео сам да проучавам православно богословље, да се упознајем са православним богослужењем и одједном сам помислио: “Па то је оно што сам тражио када сам дошао у католичку цркву!»
И 22. јуна 2006. године цела наша породица примила је миропомазање у православном храму. Искрено, то је био тужан дан за мене, јер сам Исуса упознао и заволео у католичкој цркви, и одлазак из ње ме је болео. Али сам знао да нема другог начина.
А у животу православне цркве вас ништа не збуњује?
Када ме је Господ по Својој милости довео у православље, рекао сам себи: “Немој да будеш “политичар православља”, не мешај се у послове архијереја, немој поново почети да делиш епископе на “добре” и “лоше”. Усредсреди се на лично покајање, на властити духовни живот, на своју парохију.” Да сам живео у Русији, можда бих имао више искушења, али у Америци нас, православних, има врло мало. И то је за мене просто Божји дар! Скандал у католичкој цркви ми је дао тешку, али корисну лекцију. Мислио сам да границу између зла и добра чини граница између праведних бискупа-конзервативаца и лоших бискупа-либерала, а испоставило се да та граница пролази кроз срце сваког човека! И када ме је Господ по милости Својој довео у православље, чврсто сам одлучио да нећу бити онакав православац какав сам католик био. Не, ја се не поносим тиме што сада припадам Православној Цркви. Само сам захвалан Богу за Његов велики дар. Као просјак који је добио парче хлеба.
А шта вас сада, као православног Американца, највише забрињава?
Увек сам био сигуран да будућност западне цивилизације зависи од духовног благостања католичке цркве. Али данас католички свет пролази кроз велику кризу – кризу безверја. Католичка црква, највећа у САД, губи стадо: свештеници нису научили људе вери, нису катихизовали младе. А моји пријатељи, католици-конзервативци који остају верни цркви, осећају се често врло усамљено.
Кажете „католици-конзервативци”. А ко су „католици-либерали“?
У овом случају не мислим на политичке ставове људи, већ на њихова богословска и морална уверења. У том смислу, либерали су они људи који желе да прилагоде учење цркве захтевима савременог света. Они би желели да “модернизују” литургију и тако даље. Али, у суштини, став према ЛГБТ заједници дели хришћане у Америци на два табора.
На ову тему воде се узавреле расправе. У САД многе школе већ одгајају децу у такозваној родној идеологији. Она постаје норматив на универзитетима. Прошле године сам интервјуисао једног америчког лекара који је рођен у СССР, и он ми је поверио да је прихватање родне идеологије обавезан услов за особље болнице у којој ради. И мада је научно ова идеологија неодржива, ако неки лекар или медицинска сестра ступе у отворену расправу по том питању, биће отпуштени. Према његовим речима, чак ни совјетским идеолозима није падало на памет да натерају докторе да се афирмативно изјашњавају о таквим глупостима! А у САД се лојалност родној идеологији мало по мало намеће свим припадницима средње класе. Ако се не слажете – најбоље да ћутите, у супротном ћете бити етикетирани као јеретик. Врховни суд САД разматра неколико случајева у којима судије морају да одлуче да ли транссексуалци, хомосексуалци и лезбејке потпадају под закон о грађанским правима. Ако одлука буде у корист ЛГБТ заједнице и нетрадиционална оријентација ових људи буде једнака њиховим “грађанским правима”, све хришћанске цркве у САД сносиће веома тешка последице.
Какве тачно?
Сада, према америчком закону, цркве не плаћају никакве порезе. А ако донирате за њихове активности, имате пореске олакшице. По правилу се верује да Црква постоји за опште добро и да му служи. Али ако се закон промени у корист ЛГБТ особа, хришћанске цркве могу изгубити ове предности, јер се противе ономе што се сада сматра пожељним. Можда вам се то не чини као неки велики проблем — можеш мислити, пореске олакшице. Али хришћанске цркве ионако живе у тешким финансијским условима, и ако оне и њихови донатори буду морали да плаћају порез, једноставно неће имати средстава за живот.
То јест, финансијска ситуација хришћанских цркава је у опасности?
Не само то. У суштини, либерали покушавају да искористе могућност државе да приморају хришћане да преиспитају учење Цркве о браку. А и са богословске и са моралне тачке гледишта, библијско учење по овом питању је потпуно недвосмислено, као и сведочанство Цркве од првих дана њеног оснивања.
А ЛГБТ лоби и родна идеологија потичу из друге, не-хришћанске идеје о човеку. Међутим, закон није једини разлог за забринутост. Ту је и култура. Чак и ако хришћанске цркве и такве организације као што су школе, на пример, искористе своје законско право да организују унутрашњи живот у складу са својом вером, шира култура ће их и даље осуђивати. Хришћани који се отворено придржавају традиционалног црквеног погледа на хомосексуалност биће суочени са озбиљном професионалном и социјалном стигматизацијом.
Стално чујем од читалаца свог блога како су приморани да држе језик за зубима, јер им прети отказ, уколико њихови сарадници сазнају шта мисле о хомосексуалности и родној идеологији.
Притом, данас у Америци чак и хришћани неретко говоре: па добро, људи истог пола воле једни друге, зашто цркве то не би прихватиле као чињеницу? А аргументе саме цркве нико не жели да слуша. У САД постаје немогуће чак и напросто расправљати на тему хомосексуалности, јер либерали, међу њима и црквени, одмах вичу: а, ви мрзите хомосексуалце и транссексуалце!
А када су правила игре “ако се не слажете са њима, значи да их мрзите”, тада је свака расправа једноставно немогућа. Поступати по речи Господњој и благосиљати оне који нас прогоне (Мт 5,44) постаје веома тешко: ЛГБТ активисти и њихови савезници у медијима су веома непријатељски настројени према хришћанима. И што даље, то горе.
„ У младости сам имао много девојака и то је мој живот претворило у хаос“
Али они тврде да се боре у име љубави и питају се зашто их хришћанство, религија љубави, не подржава у томе…
Волети човека значи желети му оно што је за њега највеће добро. Али рећи да човек може имати секс са ким му падне на памет, и да се Бога то не тиче, не значи показивати љубав према њему. То је напросто обмана. Ми хришћани знамо да је сексуални однос дозвољен само између мушкарца и жене у браку. Све мимо тога је грех. И сâм сам дошао у хришћанство углавном зато што сам у младости имао много девојака и то је мој живот претворило у хаос.
Хришћанску проповед о целомудрености схватио сам као позив на озбиљан подвиг који сам желео да извршим. Младићу пуном жеља је било тешко да одржи верност Христу и бори се против страсних помисли. Али сам то схватио као милост. А кад ми се срце очистило, коначно сам упознао жену којој је било суђено да постане моја супруга, и успео сам да видим чистоту у њеном срцу.
Шта онда значи показати хришћанску љубав према људима нетрадиционалне сексуалне оријентације?
То значи потврдити њихову вредност, њихово достојанство као деце Божије, односити се према њима са поштовањем и саосећањем. Али то никако не значи благословити оно што је Господ назвао грехом. Имам пријатеља, он је геј, али православан човек, и живи у апстиненцији. И чини ми се да је мој задатак као његовог пријатеља и брата у Христу да га волим и подржавам док носи свој крст усамљености. Да будем јасан: не волим кад људи збијају шале на рачун хомосексуалаца. Једно време сам и сâм живео у апстиненцији и сећам се колику бол ми је задавала моја усамљеност. Сви моји пријатељи су мислили да сам полудео. Нисам имао појма да ли ћу се икада оженити, или не. Само ми је вера помогла. И тек много касније, када сам већ био ожењен, схватио сам због чега су ми послате те године принудне усамљености.
Исто тако, људи нетрадиционалне оријентације који желе да следе Христово учење, можда нису у потпуности свесни шта им се догодило, и зашто. Зато покушавам да се према њима односим са емпатијом. Али покушаји да се сакрије или искриви истина код мене не изазивају никакву емпатију.
Са транссексуалношћу је теже. Наравно, и ти људи носе у себи лик Божији, али су ментално и душевно оболели и заслужују саосећање као људи који су психолошки сломљени и пате. Ипак, ни на тренутак се не може прихватити мисао да је њихово стање нормално. Недавно је наш парохијски свештеник рекао дивну проповед о хомосексуалности и транссексуалности. Говорио је истину, али са пуно љубави. И подсетио је парохијане да Господ једнако мрзи сваки блудни грех, тако да нико од нас нема разлога да буде поносан.
Неколико дана касније имао сам прилику да попијем кафу са овим свештеником и захвалио сам му се на тој проповеди. Рекао сам му: “Оче, ја сам 13 година био католик и већ 13 година сам православац, али проповед о сексуалности, изопаченој или нормалној, чуо сам први пут у животу”.
Одговорио је да се и сам изненадио колико му се људи захвалило на овој проповеди. А ја сам у одговору рекао да су америчким хришћанима очајнички потребне истинске духовне вође и пастири, али већина свештеника се не одлучује да говори о тој теми.
Господ је обећао да врата пакла неће победити Цркву (Мт 16:18). Вреди ли се онда толико бринути због пореза и будућих искушења уопште?
Христос није рекао да врата пакла неће победити, рецимо, цркву у Сједињеним Државама. Или у некој другој земљи. Ту све зависи од нас: или ћемо дозволити Светом Духу да делује у нама и пристаћемо да Га пратимо до самог краја, или ћемо цркву прилагодити нашем свакодневном земаљском животу. Из Писма знамо шта је Исус рекао: Син човечији, кад дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18: 8). То јест, цео свет ће бити захваћен масовном апостасијом.
Не желим да звучи алармантно, али будимо реални. Ми, хришћани, и западни и источни, живимо у доба отпадништва од вере. И бојим се да ће моја деца дочекати време када ће бити још горе.
Написао сам књигу „Бенедиктов избор“ са идејом да морамо створити јаче заједнице лаика који хришћанство схватају крајње озбиљно. Да би наша деца могла да расту заједно, да буду пријатељи, и да временом створе своје хришћанске породице и сачувају веру, без обзира на предстојећа искушења. Ми у Америци смо до сада имали велику срећу: верници никада нису морали да трпе због своје вере, као што су, на пример, трпели хришћани у Русији.
Бутовски полигон је сведочанство руске цркве пред светом. Сећам се да сам био тамо и разговарао са настојатељем храма Новомученика и исповедника Русије протојерејем Кирилом Каледом. Подсетио ме је на” беле мараме ” — старице које су, шта год да се дешавало, ишле у цркву и практично је спасиле током година прогона. Ако су оне могле да задрже верност цркви, шта онда може да оправда моју неактивност?
“Хришћани треба да подсете на Христа најпре себе, па тек онда спољни свет”
У „Бенедиктовом избору“ пишете да је данас свет у суштини одбацио хришћанство, а хришћани су приморани да се фокусирају искључиво на унутрашњи духовни живот, на утврђивање личне вере. Шта вас је подстакло на такве закључке?
Постао сам отац. Мој први син је рођен у Њујорку 1999. године. Искуство свих људи који добију децу мање-више је исто: почињете себи да постављате конкретна питања о будућности. Па сам се и ја запитао: какав свет ћемо оставити својој деци? И, што је најважније, како да их одгајамо да буду хришћани. Почео сам да осећам да начин живота модерне Америке, њен хиперкапитализам и спремност људи да у потпуности потчине своју свест информацијама из медија, блокирају нашу способност да преносимо традицију на децу. Године 2004. неко ми је дао књигу “После врлине” филозофа Аласдера Макинтајера. Написао ју је 1981. године и већ тада се запрепастио колико услови нашег живота подсећају на период пада Западног Римског царства. Након епохе Просветитељства изгубили смо моралну интуицију, писао је Макинтајер.
Све ово време смо покушавали да изградимо свет у ком се може живети без Бога, али у томе нисмо успели. Отуда и мноштво нерешених спорова: људи се не могу сложити ни око основних појмова! На крају књиге Макинтајер пише да данас сви очекујемо да се појави нови Бенедикт Нурсијски.
Свети Бенедикт се појавио на рушевинама Римског царства. И питао сам се: шта ако се његов следбеник данас појави на рушевинама западне постхришћанске цивилизације? Шта би нам саветовао да чинимо, како бисмо сачували своју веру и пренели је деци?
Свети Бенедикт је мој небески покровитељ, а 2015. године отишао сам на ходочашће у манастир Монте-Касино који је основао Свети Бенедикт. Манастир је био затворен 1800. године, а обновљен 2000. године. Истовремено сам желео да се видим са настојатељем, оцем Касијаном (Фолсомом). Поделио сам са њим своја размишљања о будућности хришћанства, а он је рекао: “Мислим да хришћани који задржавају само спољну љуштуру црквеног живота једноставно неће имати снаге да издрже оно што нам долази.”
А шта мислите да из тога следи?
Да у XXI веку хришћани треба да подсете на Христа најпре себе, а тек онда спољни свет. А затим да нађу начин да својој деци говоре о Њему.
Прошле јесени аналитичка компанија Pew Research Center објавила је резултате истраживања који показују да је такозвана “генерација Millenial” — људи од 30 до 35 година — била прва генерација Американаца који углавном не практикују никакву религију. А неки амерички хришћани то не виде као разлог за забринутост: погледајте, кажу, цркве су отворене, парохијани су ту – у чему је проблем?
Проблем је у нашој деци која више не верују.
Расправљамо о будућности хришћанства, а статистички подаци показују да нисмо у стању да пренесемо веру у Христа чак ни својој деци! Дакле, задатак број један за сваког од нас је да одржимо живу веру у свом срцу и потрудимо се да је поделимо са својом децом.
Надам се да ће се једног дана моји хришћански пријатељи пробудити и схватити да не можемо више да живимо као до сада, надајући се да ће све бити у реду. Господ нас је позвао на најозбиљнији испит, и за то морамо припремити и себе, и своју децу, и цркву.
Са спољним светом, наравно, такође треба говорити – ако хришћани не проповедају, онда они не верују Христу. Али, са светом можемо разговарати тек ако смо сами духовно јаки. Не можемо другима дати оно што сами не поседујемо. Ја сам лично за дијалог са светом, али у неком тренутку морамо бити у стању да се зауставимо и схватимо: ако свет не жели да нас чује, не вреди губити време молећи га да нас саслуша.
Да, морамо донети Христову икону у свет. Али на неки начин морамо живети и на дистанци од света, како бисмо могли да припремимо своје срце и пустимо Га у свој живот. Тада ће и други људи, гледајући нас, схватити да је Христос жив и да делује у свету.
А шта по вашем мишљењу значи “живети на дистанци од света”?
Крајем 2019. године у САД је објављен филм “Тајни живот” режисера Теренса Малика. Филм је заснован на стварној биографији Франца Егерштетера, аустријског католичког фармера, ког су нацисти погубили јер је одбио да положи заклетву верности Хитлеру. Овај човек је водио једноставан живот у малом планинском селу, далеко од политичких олуја. Али вирус нацизма је продро и у његово село и заразио локално становништво. Међутим, Франц му није подлегао. Он је видео да је нацизам антихришћански поглед на свет и да је заклетва верности Хитлеру једнака одрицању од Христа.
Како је успео да издржи? Наравно, био је хришћанин, али и многи други становници овог села су посећивали храм. А храброст да крене на погубљење имао је једно Франц… Филм не показује све до детаља, али из Францових записа се види да је озбиљно проучавао своју веру и много размишљао о њој.
Након гледања филма, рекао сам пријатељима: “Овај филм говори управо о томе како да следимо Бенедиктов избор. У свету се нигде не може побећи од зла. А наш задатак као хришћана је да свој свакодневни живот живимо тако да, када зло дође и до нашег села, сачувамо и јасноћу вида, и духовну снагу да поступимо исто као Франц, не размишљајући каква ће бити цена.“
У практичном смислу, “живети на дистанци од света” значи не дозволити да нама завладају навике и зависности овог света. На пример, не дозволити деци да користе смартфон. Ако имате телевизор, укљујте га само повремено. Дружите се са пријатељима, не дозволите да жива људска комуникација буде замењена друштвеним мрежама. Немојте се бојати да стварате своју контракултуру.
Али како, остајући у друштву, не подлећи његовим искушењима?
Сећате се тројице јеврејских младића из трећег поглавља библијске Књиге пророка Данила, оних који су служили вавилонском цару? Они су, иако су били Јевреји, у Вавилону припадали највишим ешелонима власти. Али када им је краљ Навуходоносор наредио да се поклоне златном идолу, они су радије одабрали смрт. На крају их је Господ спасио од погибије. Ово је врло инспиративан пример. Дакле, морамо се запитати: како су ова три младића успела да се, с једне стране, тако дубоко интегришу у вавилонско друштво, а с друге, да не забораве ко су и ком Богу служе?
Не знам како је у Русији, а у САД данас многи хришћанство доживљавају само као део уобичајеног начина живота. Притом, њихов унутрашњи живот уопште није повезан са Христом. Они верују да је довољно гласати за праве људе на изборима и све ће бити у реду. Наравно, то није довољно.
Током нашег разговора на Бутовском полигону, отац Кирил Каледа ме је подсетио на чувене речи преподобног Серафима Саровског: “Стеци дух миран, и хиљаде око тебе ће се спасити”. Према речима оца Кирила, то је главна ствар. Не желим да кажем да није важно за кога ће политичара гласати. Али најважније је стећи благодат Светог Духа, пустити га у наш живот.
Кад се осврнете на свој пут вере, коју бисте од научених лекција назвали главном?
Када сам се заинтересовао за католичанство, имао сам двадесет и три године и радио сам у новинама као фотограф. То је био мој први посао након студија. Једна старија сарадница ми је рекла: “Чула сам да сте заинтересовани за католичку веру. Ја сам католкиња. Хоћете да волонтирамо у бесплатној кухињи за бескућнике? Њу је основала мајка Тереза из Калкуте.“
Сећам се да сам помислио: “Кухиња за бескућнике? Мајка Тереза? Звучи врло католички! Идем.”
Следеће суботе отишао сам у ову кухињу и провео неколико сати чистећи кромпир. А кад је посао завршен, помислио сам: “Ово јесте дивно, али изгледа да није за мене. Боље да ово време проведем читајући књиге.”
Много година касније, када се моја вера пољуљала, сетио сам се тих времена и помислио: питам се шта би било да сам наставио да одлазим у ту кухињу за бескућнике? Можда бих имао више унутрашње снаге да издржим у тренутној ситуацији? Проблем је у томе што је моја вера била “из главе”, апсолутно интелектуална, није се остварила у практичним стварима. То је грешка коју сви интелектуалци стално праве. Права вера мора бити изражена у нечему што радите својим рукама.
Док сам сакупљао материјал за „Бенедиктов избор“, наишао сам на књигу британског културног антрополога Пола Конертона. Он jе проучавао како традиционална друштва остају верна својим традицијама пред модерним добом. И испоставило се да имају неколико заједничких ствари. Прво, свако такво друштво има своју свету причу која им објашњава ко су и одакле долазе. Друго, они актуализују ову причу кроз друштвени ритуал. Треће, они учествују у овом ритуалу телесно, физички, тако да стварност ове свете приче улази у њихово месо и крв. Када сам то прочитао, помислио сам: Боже, па то је православље! Зато ми се моја вера, као православном хришћанину, чини тако стварна, јер то није само храна за ум, већ и за срце и за тело.
У православним парохијама у САД видимо да савремену омладину посебно привлачи православље. Уморни су од типичног америчког приступа, било апстрактно-интелектуалног или емоционално-хистеричног. Православље је другачије. Оно им даје осећај да се морају борити са нечим — са сопственим страстима — и њихову телесност укључује у аскетску борбу. Изван Православља, у другим црквама, свега тога, чини ми се, апсолутно нема.
Када бих долазио у Москву, одлазио бих у храм преподобног Серафима Саровског у Рајеву, а његов настојатељ отац Алексиј Јаковљев ми је показао парохијску школу столарског заната. Он води ову школу и учи младе људе како да обнављају старе храмове. Ето дивне ствари за једног мушкарца! “Када радиш својим рукама, само тако можеш развити храброст”, рекао ми је отац. Пошаљите нам стотину таквих очева Алексија, и Америчко друштво ће се променити!
Аутор чланка: Тсуканов Игор, ђакон