Наша свест тешко прихвата веру у то да је Бог дошао на земљу као дете и да, као и сва деца, у почетку није ништа знао ни умео. Да ли је мали Исус знао да је Бог? Можда је само изгледао као дете, а заправо то није био? Или се Бог није одмах сјединио са човеком Исусом, већ тек када је Овај одрастао? Хајде да размотримо ова питања.
Свемоћни Бог који је створио свет био је беба, учио је да говори и хода… Може ли се у то поверовати?
Наравно да је тешко поверовати у то. Али није теже него поверовати у било шта друго што знамо из Јеванђеља.
Да ли је лако поверовати, на пример, у то да је Бог постао човек?
Бог, Који постоји вечно, ван времена и простора, Који речју ствара галаксије, за Кога пожелети нешто – већ значи учинити, Који нема и не може имати никаквог супарника, било ког са ким би се могао упоредити!.. И – човек, који долази на свет само на кратако, чије постојање зависи од мноштва случајности које сам не може да контролише, који живи у сталном конфликту између жеља и могућности…
Између нас је огромна удаљеност. Разлика између нас је већа него између џиновског Сунца и сићушног зрна песка на обали мора. И у том контексту уопште није толико важно да ли је Бог постао човек као одрасла особа, или као дете. Немогуће је у принципу замислити да је Бог постао човек, ето, у томе је ствар!
Међутим, славећи Рођење Христово, Црква се сећа управо тог догађаја који не допире до наше свести. „Јер је због тога Реч Божија постала човек и Син Божији – Син Човечији, да би се [човек], ујединио са Сином Божијим и добивши усиновљење, постао Син Божији“, ову мисао је први пут изговорио још у II веку по Рођењу Христовом свети Иринеј Лионски, а нешто касније се она прелила у упечатљиво формулисан исказ светитеља Атанасија Александријског (ǂ 373): „Бог је постао човек, да би човек постао Бог“. Ако мало боље размислимо, иза ових речи стоји једноставна чињеница. Чињеница која је разумљива, ако не уму, онда срцу. Бог заиста воли нас, људе, и веома жели да нам помогне да се извучемо из овог непријатељског и нехуманог света механичких закона, узрока и неизбежних последица, света у ком смо се нашли због пада у грех наших прародитеља Адама и Еве. Он жели да изађемо из овог света и преселимо се у свет Божији, свет вечне радости и љубави. И пошто за то није било друге могућности, Бог је Сам постао човек и тиме прихватио многа ограничења, непријатности и патње, штавише добровољно је отишао на распеће, најстрашнију врсту погубљења (што су признавали и сами Римљани који су измислили такву смртну казну), претрпео је „крст, клинове, копље, смрт“, како се каже у једној од молитава пред Свето Причешће… и све то из љубави према нама, како бисмо се коначно могли вратити у његов светли и радосни свет, који не зна за смрт и тугу. Онај свет за који нас је Он некада и створио.
То је темељ хришћанске вере. А ако га прихватимо, уопште није тако тешко поверовати да је Бог рођен на земљи, по сви законима људског живота, односно, као новорођенче.
Можда је Исус само споља изгледао као дете?
Не, Исус није само изгледао као дете, већ је заправо био дете. Од тренутка Свог зачећа од Духа Светога, Исус Христос је био апсолутни, потпуни човек, не престајући притом ни на тренутак да буде апсолутни, савршени Бог. Ово учење је Црква, кроз страдања, одбранила у многогодишњим споровима са монофизитима који су сматрали да је све људско у Спаситељу некако „растворено“ у Његовом Божанству, као кап меда у океану. И потврдила је 451. године одлуком IV Васељенског Сабора.
Из ове одлуке произилази да Господу Исусу, као што се обично каже, ништа људско није било страно, осим греха. А новорођенчад још увек немају никаквих грехова (рађају се са склоношћу ка греху, али то је посебна прича). Стога је тешко пронаћи разлог зашто би Христос требало да избегне период детињства, тако природан за сваког човека.
Епископ грчког града Лаодикије (сада се налази у Турској) Аполинарије је још у IV веку по Рођењу Христовом покушао да расуђује овако: да, Христос је могао имати људско тело, али је немогуће замислити да је и његов ум био људски. Одакле би онда дошла та Божанска мудрост којом је прожето читаво Јеванђеље? Како би људске мисли, ако би биле у Његовом уму, могле остати неокаљане грехом? Не, место људске разумне душе у Исусу је заузимала Реч Божија, то јест сам Бог, сматрао је Аполинарије. Али то мишљење су још 381. године оспорили оци, окупљени на II Васељенском Сабору. Аполинаријевим расуђивањима су супротставили снажан аргумент: када би Христос, оваплоћени Бог, био сличан људима у свему, осим у разумној души, разумна душа човекова би остала изван Бога, не би имала наду на очишћење од греха и на спасење.
У сваком тренутку свог земаљског живота, па и у детињству, Спаситељ је био апсолутни, потпуни човек. И споља и изнутра. Његова веза са Божанством никада није нестала, али је била несхватљива за човека, била је суптилнија, него што је Аполинарије замишљао.
Када је Исус Христос био дете, да ли је знао да је Он Бог?
Можда до неког времена и није знао. Јер Сам Христос каже да, на пример, о дану и часу Другог Доласка нико не зна, ни анђели небески, ни Син, већ само Отац (Мак 13:32). Свети Атанасије Велики каже да, као човеку, Христу није својствено свезнање. Али као Богу јесте.
С друге стране, већ у дванаестој години Исус одговара мајци и „очуху“ Јосифу, који га је након дуге потраге пронашао у Јерусалимском храму: Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега? (Лк 2:49). Значи да је у раној младости Он већ знао Ко је Његов прави Отац…
Не разумете? Ништа изненађујуће. Апостол Павле говори о устројству тајне Христове … која је од вјечности сакривена у Богу (Еф 3: 4-9). Дакле, на постављено питање је немогуће дати дефинитиван одговор. Управо зато што је немогуће у потпуности разумети како тачно, на ком „нивоу“ се Божанско у Исусу Христу спаја са људским. Оци већ поменутог IV Васељенског Сабора су 451. године формулисали основни принцип: ове две природе се у Христу сједињују „несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво“. То јест, Божанска и људска природа Христова се не мешају у нешто треће, али не постоје независно једна од друге; додирујући се, оне не мењају једна другу (условно говорећи, хладно се не загрева, а вруће се не хлади); и једном спојене, више се никада неће раздвојити.
Лако је приметити да ове речи … у суштини ништа не објашњавају! Оне само постављају неке опште оријентире, како не бисмо упадали у очигледне заблуде о Христу. Стога би било наивно надати се да ћемо сада, ослањајући се на тумачења светих отаца, моћи да одговоримо на свако питање о тајни личности Исуса Христа. На пример, да ли је као дете схватао да је Он Бог. Ми то једноставно не знамо.
А можда се Бог сјединио са Исусом тек касније, када је одрастао и сазрео?
Не, учење Православне Цркве недвосмислено тврди да је човек Исус Христос био и остаје Бог од тренутка када га је зачела Девица Марија. Бог се никада није „сјединио“ са Исусом, Исус је Бог од самог почетка, то је иста Личност.
Почетком V века у Цркви је настао велики спор управо на ову тему: како се Син Божији, друго Лице Свете Тројице, саодноси са Исусом из Назарета? Константинопољски патријарх Несторије пропагирао је учење према којем су човек Исус Христос и Божански Логос (Реч Божија, или Син Божији), мада међусобно сједињени кроз неко „Лице јединства“, у суштини две различите личности. Због тога је Несторије био против тога да се Девица Марија назива Богородицом. Она није родила Бога, већ човека Исуса Христа, у Ког се у неком тренутку након његовог рођења уселио Божански Логос, инсистирао је Несторије. То значи да је Она била Христородица.
Али на III Васељенском сабору, одржаном 431. године у граду Ефесу (сада је то територија Турске), Несторијев начин размишљања био је проглашен јеретичким. Највећи допринос победи над несторијанством дао је свети Кирил, патријарх Александријски (ǂ 444). Управо је на његову иницијативу и сазван Васељенски Сабор, и управо је свети Кирил формулисао једну од најважнијих догматских истина хришћанства, која се на савременом језику може изразити овако: Господ Исус Христос је истински Бог и истински човек у једном лицу, то је јединствена Богочовечанска Личност. Стога је немогуће говорити о „усељавању“ Бога у Исуса у неком тренутку Његовог земаљског живота.
Зашто Господ није одмах дошао на свет као формирана одрасла особа? Зашто је губио године на одрастање и учење?
Христос је често Себе називао Сином Човечијим, за њега је било важно и драгоцено то крвно сродство са нама. Поставља се питање – зашто? Зато што је дошао да спасе сваког човека. Апсолутно сваког. Због тога је у сродству са сваким. И са одраслима, па чак и са децом.
Када се догоде трагедије, често смо огорчени: а где је Бог?! А то огорчење посебно гласно изражавамо када деца пате. А Бог је близу. Он је лично био у истим таквим ситуацијама. На пример, када је био сасвим мали, родитељи су морали да Га спасавају од цара Ирода и побегну у Египат. Мајка и Јосиф учили су Га да хода, говори, чита. Могуће је да су Га и кажњавали због неких невиних несташлука. Сигурно се дешавало да се разболи, па је Мајка проводила бесане ноћи крај Његове постеље… Господ није само живео потпун људски живот, Он је остао са нама у сваком његовом делу, ушао је у сваки тренутак нашег живота једном, и остао тамо заувек. Стога уопште није „губио време“ када је био дете. Он је Својим присуством посветио сваки трен људског живота, почевши од првих тренутака. Као што је Свети Иринеј Лионски дивно написао: „Он је … прошао кроз сваки узраст, враћајући сваком заједницу са Богом“. И то значи да се свако од нас може обратити Христу у било којој фази свог живота.
Али зашто је требало да постане беба која ништа не разуме и није способна да се брине о себи?
Сетимо се још једном догме коју је Црква формулисала почетком V века: Исус Христос је истински Бог и истински човек. Зашто је толико важно да Он, и као Бог, и као потпуни Човек, у свему буде сличан нама, осим у склоности ка греху? О томе је дивно рекао Свети Григорије Богослов (ǂ 390): „Оно што није примљено, није исцељено“. Иза ове фразе крије се дубока мисао: Господ је постао човек у потпуности да би потпуно исцелио, очистио све што је у човеку. Да би нас излечио од греха, од наше свеопште склоности да пре свега удовољавамо свом телу, својим себичним жељама, а тек потом (ако будемо расположени) да размишљамо о духовном, о ономе на шта нас Бог позива. Апостол Павле је прекрасно описао ову склоност: Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним (Рим 7:18-19).
Од Адама и Еве, након њиховог пада у грех, сви смо наследили склоност ка греху, то јест ка животу „мимо“ Божијих заповести. И та склоност нас прожима у потпуности. Није случајно што хришћани у вечерњим молитвама моле Бога да им опрости сва прегрешења која су учинили током дана, „вољна и невољна, јаже (оне које Прим. ред.) у речи и у делу, јако же в веденији (извршене свесно. Прим. ред.) и не в веденији… јаже во умје и помишљенији“. Грех је продро у све области људског живота – и у мисли, и у осећања, и у жеље, и у наше тело (неки греси директно воде у болести). Човеку је потребно потпуно исцељење. О томе је говорио Григорије Богослов: оваплоћени Син Божији је прихватио све „компоненте“ људске природе – и тело, и ум, и вољу, и осећања – како би све то исцелио, очистио од греха и на крају обожио (о томе шта значи обожење може се прочитати у посебном чланку).
Али и детињство је, такође, неодвојиви део човека, фаза развоја сваког од нас. У детињству се утемељују многе важне црте наше личности и карактера, учимо, стичемо одређене вештине и навике (Христос је, на пример, научио столарски занат), развијамо таленте које смо добили… Психолози кажу да у свакој фази одрастања особа треба да научи одређену врсту активности: до одређеног узраста дете треба да научи да испољава емоције, затим да пузи, а затим да се усправи на ноге, да изговара поједине гласове и слаже их у речи… Исто је и са читањем, учењем цртања и музике, као и са многим другим важним навикама и вештинама. И у свему томе детету помажу људи који су око њега. Дакле, особа која би се „испилила“ на свет као већ одрасла особа која није прошла дечије фазе развоја, била би ускраћена за много, много тога и, што је најтужније, више не би имала шансе да надокнади пропуштено!
Христос би, као Бог, свакако могао да створи чудо и дође у свет као одрасла особа и формиран човек. Али тада би морао из ничега да створи и све оно што обични људи стичу у процесу одрастања: црте карактера, навике, склоности, укус, неке природне наклоности… И, што није занемарљиво, оне људске односе који би Га повезивали са Мајком, са земаљским оцем Јосифом, са браћом (Јосифовом децом из првог брака), од којих су неки, иначе, касније постали Његови ученици – апостоли. Ништа од тога Господ није желео да жртвује. Постао је Човек у пуном смислу речи, Човек са детињством и са властитом прошлошћу.
Одакле се уопште зна о Спаситељевим дечјим годинама? Тада с Њим још није било апостола.
Најприроднија претпоставка је следећа: о најважнијим догађајима из детињства Спаситеља апостолима је испричала Његова Мајка Пресвета Богородица. У „дечјем“ делу Јеванђеља не постоји ниједан догађај за који Исусова мајка не би могла да зна. Јосиф је, у време када је Господ Исус почео да окупља ученике, вероватно већ био отишао на онај свет. А његови синови из првог брака – они који се обично називају „браћа Исусова“ – тешко да су могли знати такве детаље као што су, на пример, Његово Рођење, или Јосифова првобитна жеља да тајно отпусти Деву Марију, након вести о Њеној трудноћи.
Али са Богородицом су апостоли прилично често контактирали, посебно након Вазнесења Исуса Христа, када је Дева Марија живела у кући апостола Јована. И сасвим је природно претпоставити да су Је много испитивали о Њеном сину. И најважније су касније записли.
Хосе де. 1591-1652
У причи јеванђелисте Луке о Христовом Рођењу и доласку пастира постоје дивне речи: И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк 2: 18, 19). А нешто даље, након приче о томе како се дванаестогодишњи Исус изгубио у Јерусалиму: И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему. (Лк 2: 51). То је индиректна потврда да су управо сећања Пресвете Деве чинила основу првих поглавља Јеванђеља по Матеју и по Луки (који управо и говоре о Исусовом детињству). Зашто би иначе јеванђелиста додао ове редове о Његовој Мајци?
А зашто се о овом периоду у животу Исуса Христа зна тако мало?
Управо зато што су се апостоли у овом случају ослањали на туђа, а не на сопствена сећања. Осим тога, Исусово детињство их није занимало само по себи, већ само у оној мери у којој је осветљавало основну мисао њихових списа: Исус је Син Божији. Чак и главни период Спаситељевог живота јеванђелисти нису детаљно описали. Апостол Јован изричито сведочи: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. (Јн 21:25). Записали су само оно главно. Исто су учинили и у овом случају.
Аутор чланка: Цуканов Игор, ђакон